COP28: Istorijski sporazum ili truli kompromis?

 

Forma i suština

Sultan al-Džaber je dvadeset osmi po redu UN samit za klimu (COP28) u Dubaiju, u svojstvu predsednika, upečatljivo otvorio. Dugo očekivani fond za gubitke i štetu je, već prvi dan, zvanično pokrenut i razvijene zemlje su bile pozvane da započnu sa ulaganjem. Najavljen prošle godine, a već 3 decenije u fazi ideje, predstavlja finansijsku pomoć najugroženijim zemljama od posledica izazvanih ekstremnim vremenskim prilikama (suše, oluje i sl.) povezanih sa klimatskim promenama.

Domaćin samita UAE, kao i Nemačka odmah su se obavezali da u fond uplate po 100 miliona dolara, dok su SAD bile skromnije i obećale su “samo” 17 miliona, pod uslovom da Kongres odobri. Ukupan ulog dogovoren na Samitu iznosi oko 792 miliona evra, što je po nekim procenama, manje od 1 procenta onoga što je potrebno za podršku zajednicama koje se suočavaju sa najvećim izazovima usled uticaja klimatskih promena. Rekordni broj delegata je od predsednika COP28, koje je takođe i direktor državne naftne kompanije ADNOC, mogao i da čuje kako negira potrebu za postepenim ukidanjem fosilnih goriva kako bi se ograničilo globalno zagrevanje na 1,5°C, ukazujući da bi takva inicijativa “vratila ljude u kameno doba”. Sporečkanje oko jezika i forme procesa dekarbonizacije je već godišnji običaj na samitu o klimi. Veliki broj država, uključujući tu članice EU i SAD, su prihvatile tzv. postepeno ukidanje uglja, nafte i gasa, dok se određeni broj država, npr. Kina i Indija zalažu za njihovo postepeno smanjivanje citirajući ravnomerni ekonomski razvoj i prednost koju su razvijene zemlje napravile u prošlosti eksploatacijom prirodnih resursa. Organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEK) se tradicionalno protivi uopšte spominjanju fosilnih goriva u međunarodnim sporazumima, a ove godine je sekretarijat organizacije čak poslao pismo svojim članicama da proaktivno spreče bilo kakav dogovor koji bi ugrozio njihove interese u vezi sa proizvodnjom nafte.

 

Dogovor kuću gradi

Posle dve nedelje teških pregovora, skoro 200 zemalja je na samitu COP28 pristalo na završni sporazum koji poziva sve nacije da izvrše prelaz sa fosilnih goriva, na pravedan, uredan i pravičan način kako bi se postigla nula neto emisija do 2050. godine. Koliko god to neverovatno zvučalo, ovo je prvi put da se osnovni uzrok klimatske krize – fosilna goriva – navodi u nekom tekstu sporazuma u skoro 30 godina pregovora o klimi u okviru UN. Jedan od načina da se ova tranzicija izvede se ogleda u inicijativi za povećanu proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora. Ovu inicijativu podržale su 123 države, među kojima je i Srbija. Zemlje potpisnice inicijative obavezale su se da će do 2030. godine doprineti utrostručenju globalnih kapaciteta obnovljivih izvora energije. Kako bi se porast prosečne globalne temperature ograničio na 1,5◦C kao što je dogovoreno Pariskim sporazumom. Udeo obnovljivih izvora energije na globalnom nivou trebalo bi povećati sa trenutnih 3.600 gigavata na 11.000 gigavata, što je moguće učiniti samo uz pravovremene investicije i otporne lance snabdevanja. Biomasa, kao i solarna, hidro, geotermalna i energija vetra su isprobane i testirane tehnologije koje bukvalno čekaju da budu iskorišćene u svrhu pravedne energetske tranzicije.

Interesantno, tokom trajanja COP28 nešto više od 20 država se obavezalo i na utrostručenje kapaciteta (do 2050. godine) još jednog izvora energije – nuklearne energije. Obaveza uključuje podršku razvoju i primeni različitih tipova reaktora, kao i njihove komercijalne primene zarad ispunjavanja opštih ciljeva dekarbonizacije. Praktična realizacija ove ambicije ostaje neizvesna jer se industrija nuklearne energije suočava sa izazovima u razvoju novih projekata zbog dugog vremena izgradnje i značajnog prekoračenja troškova.

 

Čaša je napola prazna ili napola puna

Nažalost, prostora za pesimistično razumevanje dogovora iz Dubaija ima na pretek. Sporazum prepoznaje da tranziciona goriva mogu igrati ulogu u olakšavanju energetske tranzicije uz istovremeno osiguravanje energetske sigurnosti. Ova formulacija je i najveća pobeda za industriju fosilnih goriva na samitu. Legitimiše se sagorevanje gasa na osnovu toga što je manje zagađujući od uglja, iako prirodni gas može biti čak i gori od uglja zbog curenja metana. Kada se pogledaju studije koje kažu da je samo 20 zemalja odgovorno za skoro 90 procenata emisija ugljen-dioksida (CO2) iz novih naftnih i gasnih polja planiranih između 2023. i 2050. godine, pesimizam otvara vrata cinizmu.

S druge strane, ako bismo bili optimistički nastrojeni, možemo upreti prstom na koaliciju od 50 najvećih proizvođača nafte i gasa, uključujući Saudi Aramco, EkkonMobil i Shell, koja je objavila odluku da smanji emisiju metana na skoro nulu do 2030. godine. Metan je odgovoran za otprilike trećinu trenutnog globalnog zagrevanja, a ovaj dogovor ima potencijal za uspeh imajući u vidu da je ovo čisto ekonomski potez. Naime, naftne i gasne kompanije imaju finansijsku korist od smanjenja emisije metana jer su troškovi sprovođenja takvih mera niži od vrednosti zarobljenog metana. Pošto je metan ključni deo prirodnog gasa, kompanije mogu da prodaju zarobljeni metan potrošačima, stvarajući tako povoljnu situaciju i za životnu sredinu i za njihovu profitnu maržu.

 

Nastup Srbije

Srbiju je na samitu predstavljao predsednik države Aleksandar Vučić, koji je borbu protiv klimatskih promena stavio u kontekst globalnih konflikta i ukazao na potrebu za poštovanjem međunarodnog prava zarad povećane saradnje na međudržavnom nivou. Podsetio je na usvajanje Strategije niskougljeničnog razvoja u junu ove godine, kao i da je ambicija Srbije da ostvari dugoročne ciljeve Pariskog sporazuma o klimi. Međutim, Srbija sledeće godine planira da usvoji Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan (INEKP), a u nacrtu koji je letos bio na javnoj raspravi nije predviđena dekarbonizacija privrede do roka koji smo kao država i društvo zacrtali pristupanjem Pariskom sporazumu i potpisivanjem Sofijske deklaracije.

U Srbiji, kao i u svetu, ključna stvar za uspešnu energetsku tranziciju je pitanje finansija. Novac je potreban za izgradnju kapaciteta čiste energije, pripremu ranjivih društava za pogoršavanje vremenskih prilika i za oporavak nakon katastrofa. Na samitu COP28 priznalo se da će biti potrebni bilioni dolara ulaganja u klimu, ali operacionalizacija ovih sredstava je izostala. Bez direktne finansijske injekcije i političke volje za promenom, svi dogovori o klimatskim akcijama lako postanu samo mrtvo slovo na papiru.

 

Autori: Marko Pajović i Jovana Jović

Beogradska otvorena škola

Autor fotografije: Beogradska otvorena škola