Šta je CBAM i otkud sad to?

01. 08. 2023.

 

Otkud sad CBAM? 

Krajem 80-tih i početkom 90-tih tema klimatskih promena sve više privlači pažnju svetske javnosti. U tom kontekstu, 1992. godine potpisana je i Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime (UNFCCC), na Zemaljskom samitu u Rio de Žaneiru. Ovaj međunarodni ugovor je imao za cilj stabilizaciju  emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG) na nivo koji bi sprečio negativne antropogene uticaje na klimatski sistem. Nakon toga, 1997. godine potpisan je i Kjoto protokol, jedan od najznačajnijih sporazuma u oblasti zaštite životne sredine i klime. Kjoto protokol stupio je na snagu tek 2005. godine,  pri kom su se potpisnice (razvijene zemlje) obavezale da smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte.

Sporazum prepoznaje da su industrijalizovane i razvijene zemlje najveći emiteri gasova sa efektom staklene bašte i teret za smanjenje emisija prebacuje na njih, određujući ciljne vrednosti za smanjenje emisija za 37 zemalja i Evropsku uniju. Potpisivanjem Kjoto protokola razvijene, industrijalizovane zemlje su se obavezale da smanje emisije GHG u proseku za  5.2% u odnosu na 1990. godinu, odnosno 8% na nivou EU. Ovim sporazumom uvode se tri tržišna mehanizma za postizanje klimatskih ciljeva: 

 1. Mehanizam čistog razvoja (CDM); 

 2. Zajednička implementacija; 

 3. Međunarodni sistem trgovine emisijama. 

Mehanizam čistog razvoja podrazumeva investiranje u čiste tehnologije u zemljama u razvoju. Ukoliko projekti za smanjenje emisija budu uspešni, zemlja koja je investirala može zaraditi Sertifikovani kredit o smanjenju emisija, koji je jednak jednoj toni ekvivalenta ugljen-dioksida (CO2e). Sertifikovani kredit se može prodati, a smanjenje emisija u zemljama u razvoju računa se kao doprinos razvijene zemlje u dostizanju klimatskih ciljeva Protokola. Zajednička implementacija jeste sličan mehanizam Mehanizmu čistog razvoja. Glavna razlika između ova dva mehanizma je u tome što se Zajednička implementacija odnosi na projekte koje razvijena država sprovodi u drugim zemljama koje već imaju postavljene klimatske ciljeve. Na kraju, sistem trgovine emisijama podrazumeva da zemlja, koja emituje manje GHG može prodati svoj višak Sertifikovanih kredita drugim zemljama.  

Nakon potpisivanja Kjoto protokola, EU je krenula u implementaciju svog sistema trgovine emisijama (European Union Emissions Trading System – EU ETS). EU ETS-om uvode se jedinice emisija GHG jednake jednoj toni ekvivalenta CO2. Na nivou EU određuje se granica emisija, odnosno maksimalna količina emisionih jedinica. Privrednim subjektima ostavljena je sloboda da kupuju emisione jedinice na aukcijama ili da ulože u čistije tehnologije, čime je praktično kreirano tržište dozvola čiju cenu određuju sile ponude i tražnje. Dozvole se takođe mogu dobiti i besplatnom alokacijom, što je bilo znatno rasprostranjenije u početnim godinama primene ovog sistema kako bi se očuvala konkurentnost određenih privrednih grana. Ipak, trend jeste da se broj besplatnih dozvola smanjuje, kako bi se svi sektori obuhvaćeni ETS-om uključili u tržište. Na primer, u okviru treće faze koja je trajala od 2013. do 2020. godine, raspodela dozvola u energetskom sektoru vršila se gotovo isključivo preko aukcija, dok je sektor proizvodnje dobara i usluga, zbog brojnih rizika izmeštanja” ugljen-dioksida (Carbon Leakage) i dalje dobijao besplatne alokacijeIzmeštanje ugljenika se predstavljalo kao jedan od glavnih rizika po EU ETS, pošto se smatralo da kompanije mogu prosto doneti odluku da presele svoju proizvodnju u druge zemlje van EU u kojima ne moraju plaćati cenu za emisije, zbog čisto ekonomske kalkulacije. Ovakva pojava dovodi u pitanje delotvornost EU ETS-a, čiji je glavni cilj smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte. 

Mišljenja su podeljena oko dometa i uspeha Kjoto Protokola, odnosno stvarnog uticaja na poboljšanje stanja u oblasti životne sredine i klimatskih promena. Iako donet 1997. godine, Kjoto protokol je stupio na snagu tek osam godina kasnije, kada je bio usvojen od strane dovoljnog broja zemalja. Glavna prepreka za uspešno sprovođenje ovog međunarodnog ugovora je činjenica da dva najveća svetska emitera nisu bila uključeni u Protokol. Sjedinjene Američke Države nisu uopšte ratifikovale Protokol, a Kina nije preuzela obaveze smanjenja emisija GHG usled činjenice da ova zemlja ne pripada razvijenim državama, već državama u razvoju. 

Nakon isteka važenja Kjoto protokola, 2012. godine, svet se našao u situaciji u kojoj su povećane emisije GHG, zbog čega je bilo nužno pronaći adekvatno i uspešno rešenje. Na konferenciji Ujedinjenih Nacija o klimatskim promenama 12. decembra 2015. u Parizu usvojen je Pariski sporazum. Ključne odredbe ovog sporazuma se odnose na globalni cilj održavanja prosečne godišnje temperature na ispod 2°C, uz težnju da se ulože dodatni napori kako bi se porast srednje globalne temperature ograničio na 1.5°C. Ostvarivanjem postavljenog cilja značajno bi se smanjio rizik od negativnog uticaja klimatskih promena na planetu Zemlju.  

Kako bi se ostvario željeni cilj Pariskog sporazuma, Evropska unija se obavezala da će do 2030. smanjiti neto emisije u celokupnoj ekonomiji Evropske unije za najmanje 55% u odnosu na 1990. godinu, a sve u cilju postizanja klimatske neutralnosti 2050. godine. Četiri godine nakon Pariskog sporazuma, 11. decembra 2019. usvojen je Evropski zeleni dogovor (European Green Deal), čime je Evropska komisija postavila novu strategiju razvoja sa ciljem transformacije Evropske unije u prosperitetno društvo sa modernom, efikasnom i takmičarski nastrojenom ekonomijom u kojoj će, najkasnije do 2050. godine, neto emisije povezanih sa iskorišćavanjem resursa iznositi nula. Dovođenje neto emisija na nulu znači da bi države EU trebalo izjednačiti količinu emisija koje ispuštaju u atmosferu s količinom koja se uklanja ili neutrališe. U duhu klimatske neutralnosti, energetske tranzicije koja je pravedna, kao i samog Evropskog zelenog dogovora formiran je predlog zakonodavnog paketa ,,Spremni za 55’’ (Fit for 55), koji između ostalog propisuje i Uredbu o uspostavljanju Mehanizma regulisanja prekograničnih emisija ugljenika (Carbon border adjustment mechanism - CBAM). 

Iako je EU smanjila svoje emisije gasova sa efektom staklene bašte, emisije gasova sa efektom staklene bašte povezane sa uvozom robe u EU konstantno rastu. Rizik koji je prisutan usled neusklađenosti ambicija klimatskih politika EU i susednih država, odnosno njenih trgovinskih partnera,  jeste izmeštanje emisija ugljenika. Ovaj fenomen ne proizlazi isključivo iz razlika u klimatskoj politici, imajući u vidu i povećan međunarodni trgovinski promet i niži standard zemalja van EU. Ipak, naplata emisija povezana sa klimatskom politikom Evropske unije nosi dodatne troškove, pa tako preduzeća iz industrijskih sektora sa visokom emisijom gasova sa efektom staklene bašte mogu izmestiti svoju proizvodnju u zemlje sa popustljivijim klimatskim politikama. Izmeštanje emisija ugljenika u druge zemlje ugrožava napore EU za ostvarivanjem sopstvenih klimatskih politika. 

  

Čemu služi CBAM? 

Uredba o uspostavljanju mehanizma regulisanja prekograničnih emisija ugljenika, odnosno oporezivanju uvoznih dobara pri čijoj se proizvodnji oslobađa velika količina gasova sa efektom staklene bašte - Carbon Border Adjustment Mechanism, iliti CBAM usvojena je 10. maja 2023. od strane Evropskog parlamenta i Saveta EU na predlog Evropske komisije. 

Imajući u vidu napore EU da ostvari zamisli Evropskog zelenog dogovora koji nalaže da Evropa bude klimatski neutralni kontinent do 2050. godine, nastaje mehanizam čija je svrha da motiviše trgovinske partnere EU da preduzmu korake ka smanjenju zavisnosti od fosilnih goriva. Ne sme se izostaviti, međutim, da je CBAM nastao i kako bi EU efikasnije zaštitila svoju privredu i unutrašnje tržište. Tretiranje emisija GHG na isti način, bez obzira da li dolaze iz zemalja Unije ili iz njenih trgovinskih partnera, je osnova na kojoj je CBAM razvijen. Oporezivanje emisija uvoznih proizvoda ali i robe proizvedene na teritoriji Evropske unije, koji su zahvaćeni EU ETS-om, omogućava fer konkurenciju domaćih i uvezenih proizvoda na tržištu EU.   

CBAM-om su obuhvaćene emisije ugljen-dioksida i po potrebi emisije azotovih oksida (dominantne u sektoru transporta). Aneksom I definiše se delokrug CBAM-a na proizvode industrija gvožđa i čelika, cementa, aluminijuma, vodonika i đubriva, kao i na električnu energiju. Dakle, područje primene CBAM-a su proizvodi iz ovih industrija, kada se navedeni proizvodi uvoze na carinsko područje EU. U narednim godinama očekuje se proširenje delokruga CBAM-a na sve proizvode obuhvaćene EU ETS-om, s obzirom da su dva mehanizma usko povezana  

 

Zbog čega baš te delatnosti? 

Kriterijumi po kojima će određeni sektor potpadati pod delokrug CBAM-a su: 

1. Relevantnost sektora u odnosu na količinu emisija gasova sa efektom staklene bašte; 

2. Izloženost sektora riziku od izmeštanja emisija ugljenika;  

3. Potreba za uravnoteženje uvoznih proizvoda, u smislu GHG emisija, sa domaćim proizvodima Evropske unije 

Na osnovu prvog kriterijuma CBAM-om su obuhvaćene industrije gvožđa i čelika, cementa, aluminijuma, vodonika i đubriva, kao sektori sa visokim emisijama GHG. Industrije gvožđa i aluminijumskih proizvoda uključene su i na osnovu drugog kriterijuma, tj. predstavljaju sektor u riziku od izmeštanja emisija ugljenika. Električna energija potpada pod CBAM, shodno činjenici da proizvodnja električne energije čini veliki udeo u emisiji GHG, kao i da je naročit rizik kod proizvodnje električne energije iz termoelektrana na ugalj i ostalih fosilnih goriva. Na osnovu prvog kriterijuma, pored navedenih industrija u delokrug CBAM-a treba uračunati i rafinerijske proizvode i hemikalije na organskoj bazi, ali zbog tehničkog ograničenja računanja emisija GHG u ovim sektorima, trenutno su izuzeti.  

Tekst Uredbe o uspostavljanju CBAM-a ukazuje da mehanizam obuhvata direktne i indirektne emisije gasova sa efektom staklene bašte. Direktne emisije podrazumevaju emisije gasova sa efektom staklene bašte od trenutka proizvodnje do trenutka transporta datog proizvoda na teritoriju Evropske unije. Indirektne emisije GHG se odnose na emisije nastale generisanjem električne energije potrebne za proizvodnju određene robe. Ipak, indirektne emisije se neće obračunavati u prvoj fazi važenja CBAM-a. 

  

A kako sve to funkcioniše? 

Kompanije će prilikom uvoza robe na tržište EU biti prinuđene da kupuju CBAM sertifikate čija će cena odgovarati ceni emisije CO2e koja bi bila plaćena da je roba proizvedena unutar granica EU. Uvoznici će imati obavezu pripremanja godišnjih CBAM izveštaja koje će prilagati nadležnom telu države članice u koju se roba uvozi. Izveštaj mora sadržati: 1) količinu uvezene robe izražene u tonama (ili u megavat-satima ako se uvozi električna energija); 2) verifikovane podatke o ugrađenim emisijama GHG u proizvode koji se uvoze, uključujući tu direktne i indirektne emisije; 3) broj CBAM sertifikata koji se predaju u odnosu na verifikovane podatke, minus eventualne takse na ugljenik ukoliko su plaćene u zemlji porekla. Ukoliko proizvođač robe ne dostavi izveštaj o emisijama ili se podaci smatraju nedovoljno pouzdanim, ovlašćeni uvoznik će proceniti emisije na osnovuuobičajenih vrednosti. Uobičajene vrednosti biće određene na osnovu prosečnih intenziteta emisija svake zemlje koja vrši uvoz u EU. Ukoliko podaci o emisijama zemlje izvoznice nisu pouzdani za određivanje uobičajene vrednosti za proizvode navedene u Aneksu I, koristiće se prosečan intenzitet emisija 10 posto najlošijih EU postrojenja prema emisiji GHG. Ovo će za posledicu najverovatnije imati da će količina emisija nastala pri proizvodnji dobara biti procenjena kao veća nego što je realan slučaj. 


I kada počinje primena? 

Prelazna faza CBAM-a počinje 1. oktobra 2023. godine, od kada će proizvođači iz Srbije i drugih zemalja van Evropske unije dostavljati verifikovane podatke o emisiji GHG nastaloj u proizvodnji dobara iz definisanih sektora. Nacionalno akreditaciono telo je u obavezi da odredi ovlašćene verifikatore, kako bi proces dostavljanja podataka o emisijama bio što pouzdaniji. Tokom prve faze, CBAM će se sprovoditi bez finansijskog tereta kupovine sertifikata. Cilj je da se olakša nesmetano uvođenje mehanizma, čime se smanjuje rizik od ekonomskih potresa na tržištu. Uvoznici će imati obavezu da na tromesečnom nivou izveštavaju o ugrađenim emisijama GHG u robi uvezenoj tokom prelaznog perioda, sa detaljima o direktnim i indirektnim emisijama, kao i taksama na ugljenik plaćenih u zemlji porekla. Prelazna faza će trajati tri godine, pa će se od 1. januara 2026. godine krenuti sa obaveznom kupovinom sertifikata. Oktobar je iza ćoška i naše kompanije, a pogotovo država nemaju vremena za gubljenje. Prilagođavanje realnosti postojanja jednog ovakvog mehanizma je nužnost, a posla za donosioce odluka i biznise kako bi se emisije GHG smanjile i konkurentnost privrede sačuvala - na pretek. 

 

Autori teksta: Marko Pajović, Damir Dizdarević, Janko Jaćović
Beogradska otvorena škola