Portret jednog klimatskog alata

Krajem prošle godine veliki broj kompanija u Srbiji je sa konfuzijom dočekalo vest da je mehanizam regulisanja prekograničnih emisija ugljenika (engl. Carbon Border Adjustment Mechanism – CBAM), stupio na snagu. Telefoni različitih organizacija za koje se moglo pretpostaviti da imaju odgovor na pitanje šta ovaj mehanizam predstavlja, su se usijali. Nažalost, odgovori su često bili nepotpuni ili čak kontradiktorni, a razlog takve neusaglašenosti, kao i nepostojanja centralnog izvora informacija o ovoj temi je kompleksnost samog mehanizma koji je doveo i do određene nespremnosti aktera u zemlji na donošenje Uredbe o CBAM od strane Evropskog parlamenta.

Kako bi se CBAM shvatio u potpunosti, potrebno je pre svega shvatiti ciljeve klimatskih politika Evropske unije (EU). Već skoro 20 godina, EU ograničava emisije gasova sa efektom staklene bašte (GHG) preko sprovođenja sistema trgovine emisijama – EU ETS. Ovaj sistem funkcioniše tako što se na godišnjem nivou uspostavlja maksimalni obim emisija GHG iz tačno utvrđenih industrijskih sektora unutar EU, a zatim kompanijama dodeljuju emisione jedinice (“dozvola” za emisiju jedne tone GHG) kojima se može raspolagati na slobodnom tržištu. Kompanije plaćaju kaznu za svaku tonu emitovanih gasova za koju nisu pribavile emisionu jedinicu, čime se privredni sektor primorava da ograniči emisije koje izazivaju klimatske promene. Otišlo se korak dalje kada je početkom 2020. godine usvojen Evropski zeleni dogovor, kojim se EU obavezala da ceo evropski kontinent, najkasnije do 2050. godine, postane klimatski neutralan. Tojest, da se izjednači količina štetnih emisija koja se ispušta u atmosferu s količinom koja se uklanja ili neutrališe. Kako bi se to postiglo, formiran je predlog zakonodavnog paketa Fit for 55, koji uključuje širok spektar zakonskih normi i propisa koji imaju za cilj smanjenje emisija GHG u državama EU kroz promovisanje obnovljivih izvora energije, jačanja energetske efikasnosti, korišćenje alternativnih goriva i sl. Tada na scenu stupa i CBAM, u vidu specifične mere predložene kao deo pomenutog zakonskog paketa. Iako Fit for 55 utiče na regulisanje emisija isključivo zemalja članica EU, uključivanje instrumenta kao što je CBAM odražava prepoznavanje međusobne povezanosti globalnih emisija GHG i potrebe za merama koje prevazilaze nacionalne ili regionalne granice za efikasnu borbu protiv klimatskih promena.

Porez na ugljenik

CBAM upravo i targetira fenomen koji se pojavljuje usled neusklađenosti ambicija klimatskih politika EU i njenih trgovinskih partnera – tzv. izmeštanje ugljenika. Naime, kompanije koje posluju unutar granica EU mogu jednostavno doneti odluku da presele svoju proizvodnju u druge zemlje van Unije u kojima ne moraju plaćati cenu za štetne emisije. Kako bi se trgovinski partneri EU motivisali da preduzmu korake ka smanjenju zavisnosti od fosilnih goriva (ali i zaštitila domaća privreda) CBAM uvodi princip oporezivanja robe (odnosno ugrađenih emisija) koja je proizvedena van, a uvozi se na teritoriju država EU i to ukoliko takva roba dolazi iz energetski intenzivnih industrija. Postulat na kom je CBAM razvijen je da se sve emisije GHG tretiraju na isti način, bez obzira odakle dolaze. To znači da istovetno oporezivanje emisija uvoznih proizvoda ali i robe proizvedene na teritoriji Evropske unije, omogućava fer konkurenciju na tržištu. Odatle proizilazi komplementarnost dva sistema – gorepomenutog EU ETS i CBAM. Područje primene CBAM su proizvodi iz industrija gvožđa i čelika, cementa, aluminijuma, vodonika i đubriva, kao i sama električna energija, kada se oni uvoze na carinsko područje EU. U narednim godinama očekuje se proširenje delokruga CBAM na sve proizvodne procese obuhvaćene EU ETS, s obzirom na planiranu harmonizaciju dva instrumenta.

Kako to izgleda u praksi?

Prilikom uvoza robe na područje EU, od ovlašćenih uvoznika biće zahtevana kupovina CBAM sertifikata čija će cena odgovarati prosečnoj, sedmičnoj ceni EU ETS emisione jedinice. Sa druge strane, cenu emisionih jedinica formiraju sile ponude i potražnje u odnosu na maksimalni obim emisija GHG i potrebe kompanija za garantovanjem sopstvenih emisija. Novčanici ovlašćenih uvoznika su prvi na “udaru” donošenjem CBAM uredbe. Ipak, ne treba sumnjati da će oni prebaciti ovaj trošak proizvođačima robe što može dovesti do značajnih ekonomskih posledica. Sektori proizvodnje obuhvaćeni opisanim mehanizmom predstavljaju važan izvor zapošljavanja i njegova primena može potencijalno dovesti do povećanja nezaposlenosti ukoliko kompanije u pogođenim sektorima postanu nekonkurentne na tržištu EU zbog visoke cene izvoza. Dodatno, proizvođači robe će biti dužni da dostave pouzdane izveštaje o emisijama, u suprotnom uvoznik će proceniti emisije GHG na osnovu prosečnih intenziteta emisija zemlje koja vrši uvoz u EU ili, u slučaju da zemlja nema instrumente kojim dosledno meri svoje emisije – na osnovu 10% najlošijih EU postrojenja po emisijama što će u praksi značiti veći finansijski teret za uvoznika, a posredno i proizvođača robe.

Potrebno je napomenuti da je CBAM od 1. oktobra prošle godine u prelaznoj fazi koja će trajati tri godine, sa određenim olakšicama po pitanju verifikacije emisija, propisanih sankcija za nepropisno izveštavanje, a kupovina sertifikata neće biti potrebna do njenog isteka. Ovaj period treba dobro iskoristiti za prilagođavanje srpske privrede na postojanje ovakvog klimatskog alata, naučiti koje su obaveze, ispravno meriti emisije i u kranjoj meri najzad dekarbonizovati proizvodne procese u zemlji.

Autor: Marko Pajović, Beogradska otvorena škola

Izvor fotografije: Freepick (bedneyimages)

Tekst je objavljen u godišnjoj ediciji platforme BeRiskProtected "Moć održivog poslovanja" (72. i 73.strana)