Samit Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama COP 29: Obećanje ludom radovanje

Nedavno završeni 29. Samit Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP29) doneo nam je, kako tradicija nalaže, teške pregovore, negodovanje javnosti i neizvesnost povodom postignutih sporazuma. 

U svakoj šali ima pola istine 

Jedan od glavnih ishoda je dogovor o povećanju finansijske podrške zemljama u razvoju. Prema postignutom sporazumu, razvijene zemlje su se obavezale da će do 2035. godine povećati godišnju finansijsku pomoć sa prethodnih 100 na 300 milijardi dolara. Podsećanja radi, prvobitno obećanje dato još u Kopenhagenu 2009. godine je glasilo 100 milijardi dolara godišnje od 2020. do 2025. godine. Cifra je ispunjena sa dve godine zakašnjenja, tek 2022. godine, a većina sredstava (čak 69%) je data u kreditima, što je izazvalo dodatno nepoverenje među zemljama najviše pogođenim klimatskim promenama. Prema izveštaju Jubilee Debt Campaign, 34 najsiromašnije zemlje sveta godišnje troše 29,4 milijarde dolara na otplatu dugova, dok samo 5,4 milijarde dolara izdvajaju za mere prilagođavanja klimatskim promenama. Nezadovoljstvo novim sporazumom su najslikovitije prikazali predstavnici Bolivije i Ugande koji su postavili pitanje, koje bi moglo da postane slogan klimatskih samita, da li se šalite? 

Quid pro quo 

Mučni pregovori su izrodili i drugi najvažniji “proizvod” samita. Posle devet godina postignut je dogovor o pravilima za globalno tržište ugljenika, važnih za implementaciju člana 6 Pariskog sporazuma koji podstiče zemlje da sarađuju u postizanju svojih klimatskih ciljeva kroz tržišne mehanizme. Ova pravila definišu način na koji zemlje, ali i privatne kompanije, mogu trgovati emisijama ugljen-dioksida. Ideja je da tržište ugljenika omogući državama i korporacijama da kompenzuju svoje emisije ulažući u projekte koji smanjuju emisije, kao što su obnovljivi izvori energije ili zaštita biodiverziteta. Opravdani su strahovi da ovakvi mehanizmi mogu omogućiti zemljama da odlažu suštinsku transformaciju svojih ekonomija. 

Istovremeno, globalni okvir za smanjenje emisija uključuje i mehanizme poput CBAM, koji uvode ekonomske pritiske na zemlje koje ne prate evropske standarde dekarbonizacije. Dok tržište ugljenika nagrađuje fleksibilnost u postizanju klimatskih ciljeva, CBAM sankcioniše, štiteći konkurentnost evropske privrede kako emisije ne bi bile jednostavno premeštene u zemlje sa blažim ekološkim zakonodavstvom.  

Srpske dileme 

Na nacionalnom nivou, Srbija se suočava sa ozbiljnim izazovima usklađivanja svojih energetskih politika sa zahtevima EU. Izveštaj o pripremljenosti Srbije za CBAM ukazuje da transponovanje ključnih zakona, kao i integracija tržišta električne energije sa EU još uvek nije u potpunosti realizovana. Simptomatično je da je upravo u Azerbejdžanu predsednik naše zemlje najavio izgradnju gasne elektrane u saradnji sa domaćinom Samita. 

Prirodni gas se može posmatrati kao tranziciono gorivo, koje prema izveštaju Svetske banke za Zapadni Balkan može olakšati prelaz na obnovljive izvore energije, činjenica je da zahteva pažljivo planiranje kako se zemlja ne bi “navukla” na fosilni izvor, kao što imamo iskustva sa ugljem. Srbija, konačno, mora osigurati da njen energetski sektor, uključujući nove infrastrukturne projekte, doprinosi dugoročnoj dekarbonizaciji kako bi se izbegle finansijske kazne zbog gorepomenutih mehanizama. Pored udara na džep, naša zemlja je takođe odgovorna prema planeti o čijoj budućnosti se na ovim međunarodnim konferencijama toliko govori. Zbog toga mora da otvori svoj novčanik. Gledajući procenu investicija potrebnih za dostizanje ciljeva Strategije niskougljeničnog razvoja i godišnja republička izvdvajanja za sektor klime, biće nam potrebno više od 143 godine da bismo smanjili emisiju gasova sa efektom staklene bašte kako smo i obećali. 

Pun krug 

Mi u Srbiji znamo sve o podelama. Samit u Bakuu nam prikazuje da smo, ipak, deo sveta. Nekadašnji lideri u borbi protiv klimatskih promena bile su zapadne zemlje – Evropa i SAD, koje su predvodile globalne pregovore i postavljale standarde. Danas se taj narativ menja. U vreme kada konzervativne snage jačaju na Zapadu, a politička volja za suštinskom promenom slabi, svet se sve očiglednije deli na Globalni Sever i Jug. Kina i Indija, nekada posmatrane kao tehnološki zaostale, sada preuzimaju vodeću ulogu u zelenoj tranziciji. Kina dominira globalnom solarnom industrijom, dok Indija ambicioznim projektima pokazuje da klimatska akcija može biti alat za nacionalni razvoj. S druge strane, dve zemlje obilato koriste klasifikaciju o zemljama u razvoju utvrđenom pre više od 20 godina koja kaže da ne spadaju u zemlje koje nose “dug” klimatskih promena, a samim tim nemaju obavezu o klimatskom finansiranju ugroženih zemalja. I tako se vrtimo u krug – lideri se menjaju, geopolitičke pozicije takođe, a odgovornost se prebacuje kao u ping pongu. 

Zbog toga je važno podsećanje da klima nije privilegija, već globalna odgovornost koja zahteva solidarnost, bez obzira na granice. Klimatski samiti su važni primeri da je dogovor moguć ali se isto tako postavlja pitanje dokle ćemo stići i kakvu planetu ostavljamo u amanet ako je težina postignutih sporazuma nadmašena samo težinom neispunjenih obećanja. 

Autor teksta: Marko Pajović, Beogradska otvorena škola